Tramp ponovo šokirao: Žene koje abortiraju moraju biti kažnjene

Онда се треба казни маика на адвоката дијаболу зато што је он неуспели абортус. Побачен је на овај свет па је зато онако све зачукан и погубљен у простору и времену.

_____ СТАРАЦ ГРИГОРИЈЕ ДОХИЈАРСКИ: ''АБОРТУС ЈЕ ГРЕХ ВЕКА''_____ ...Појам абортуса је добио такве карактеристике као грех века. Уосталом, ви знате како протиче абортус? Ако се дете за време абортуса извуче живо, онда медицинска сестра често, без имало милости, лупа њиме од под или стелажу, како би оно умрло. Ја се чак питам: да ли ће тај грех бити опроштен ако не буде покајања, и не само покајања, већ покајања током целог живота? Абортуси су апсолутно поступци ђавола, који се увек противио Богу...

_____ Руски православни одговори у вези абортуса, деце, жене, мушкарца …_____ Гост телевизијске емисије „Црква и свет“ на телевизијском каналу „Русија-24“, који води председник ОСЦВ митрополит Волоколамски Иларион, био је члан радне групе Отворене владе за демографску и породичну политику Алексеј Уљјанов. Митрополит Иларион: Помаже Бог, драга браћо и сестре! Гледате емисију „Црква и свет“. Данас ћемо говорити о демографском проблему и о проблему абортуса. Код мене у гостима је члан радне групе Отворене владе за демографску и породичну политику Алексеј Уљјанов. Помаже Бог, Алексеју Сергејевичу!

_____ А.Уљјанов: Бог Вам помогао, Владико! Проблем абортуса је заиста изузетно актуелан нашој земљи, посебно ако имамо у виду изузетно тешку демографску ситуацију у којој смо се нашли._____ С једне стране, жалосне стране „руског крста“, односно преовладавање морталитета над наталитетом, које се код нас запажају још од 1992. године су се унеколико зближиле. Данас морталитет не премашује наталитет тако много као протеклих година, – у току последње године је је мањи од 100 хиљада. Ипак, очекује нас врло сложен период кад ће у активан узраст ступити нараштај рођен 1990-их година, а та генерација је врло малобројна. Дакле, Русију очекује својеврсна демографска јама из које се, нажалост, засад не види излаз. У вези с тим посебно оштро се поставља проблем абортуса, због тога што по њиховом броју ако се рачуна по једној жени, по једном рођењу Русија, нажалост, носи палму првенства. То није чудо – јер управо је совјетска Русија 1921. године указом Совјета народних комесара под руководством Лењина прва на свету легализовала абортусе. И код нас, нажалост, има јако много људи који мисле да је абортус знак некакве цивилизованости и поштовања права жена. Међутим, то уопште није тако – јер, управо су бољшевици први легализовали абортусе. Управо на њихово инсистирање су после Совјетског Савеза 50-их година абортуси били легализовани у земљама Источне Европе.

На Западу су се слични процеси теже развијали – после такозване сексуалне револуције 1968. године. У друштву су се одвијале бурне дискусије у којима су активно учествовали противници абортуса – између осталог Католичка Црква и протестантске цркве. И на крају је став противника абортуса узет у обзир. Због тога на Западу, без обзира на формалну дозволу, држава чини све да одговори жену од абортуса. Постоји читав низ механизама који су на то усмерени. Главно је да се абортуси на захтев жене не плаћају – исти ови католици, на пример, никад не би пристали да плаћају уб-ијање деце као порески обвезници. За њих је то незамисливо. Бесплатни абортуси на захтев жене се обављају само у неким провинцијама у Канади. Иако још увек имамо најлибералније законе у погледу абортуса, наша држава је у последње време предузела низ корака ради ограничења абортуса. Ограничен је списак социјалних показатеља за вештачки прекид трудноће, ограничена је реклама абортуса. Уведена је такозвана „недеља тишине“, односно жени која је одлучила да изврши абортус даје се време да размисли да ли вреди то чинити. Лекару је дато право да одбије да изврши абортус због религиозних разлога. Не можемо да не кажемо нешто о огромној улози коју је овде одиграла Црква. Она је прва почела да говори о проблему абортуса и покренула је одређене иницијативе. Ипак, запажа се жалосна слика: ако погледамо карту раширености аботуса у свету јарко црвеном бојом су обележене, да тако кажемо, земље православног света. По броју абортуса воде Русија, Украјина, Бугарска, Румунија и Србија. Чим пређемо у католички свет због нечега одмах нагло пада број абортуса. С чим је ово повезано? Можда Црква треба да заузме још активнију позицију у вези с овим питањем?

Митрополит Иларион: Као прво, хтео бих да истакнем да Православна Црква, исто као и Католичка, абортус сматра смртним грехом. У Православној Цркви абортус се изједначава с уб-иством. Као свештенослужитељ (већ 26 година служим у овом звању) разговарао сам с великим бројем жена које долазећи на исповест нису чак ни подозревале да је абортус грех. Долази таква жена на исповест, набраја разне грехове и чини се да је списак окончан. Међутим, кад јој се постави ово, нажалост, традиционално питање: „Да ли сте абортирали?“ – испоставља се да јесу, и то не једном или два пута. Ова ситуација без икакве статистике показује нама, пастирима, какве су трагичне последице моралне кризе у нашој земљи. Дубоко сам убеђен да главни узрок оне црвене мрље на карти о којој сте говорили, није економска, није финансијска ситуација, већ је то морални приступ. Ако је скала човекових приоритета саграђена тако да се рађање и васпитање потомства не налази на првом месту, већ можда на десетом, или уопште није укључено у ову скалу, дешава се оно што се догађа код нас: жена се врло лако одлучује на абортус, а за то се стварају најповољнији услови. Лекари понекад наговарају жену на абортус кад за то нема никаквих медицинских показатеља. Ако је реч о неким специјалним случајевима, кад је на пример, живот мајке у опасности, увек постоје изузеци од правила, али је код нас, нажалост, постало правило да се абортус врши на први захтев, на прво изражавање жеље од стране жене. И то се, као што сте то истакли, чини од новца пореских обвезника, односно ова озакоњена уб-иства ми плаћамо, плаћају они људи који су по унутрашњим убеђењима противници тога. Улога Цркве се пре свега састоји у просвећивању, зато што не можемо да изађемо на крај с овим проблемом на неки механички начин. Само делимично можемо да га решимо уз помоћ правилно постављене демографске политике, посредством мат-еријалне помоћи која је апсолутно неопходна, али је главно то што треба да покушамо да „прекодирамо“ своју сопствену свест у моралном и духовном смислу. Људи треба да постану свесни да је рађање и васпитавање деце света обавеза. И то радосна обавеза, која доноси срећу и задовољство. Ми, свештенослужитељи, говоримо о томе с амвона и у медијима. Али, врло је важно да имамо подршку грађанског друштва. Погледајте телевизијске емисије: ако се у њима приказује срећна породица, то је по правилу породица с једним дететом. Практично не видимо на телевизијском екрану породице с више деце – једино можда у случајевима кад се ради о неким већим социјалним проблемима. И ово психолошко испирање мозгова које се одвија посредством гледања телевизијских емисија и филмова ове врсте, потире просветитељски рад. Да би се решио овај проблем потребни су заједнички напори и државе, и Цркве, и свих здравих снага друштва.

А.Уљјанов: Владико, говорили сте о раду Цркве. Сећам се да у регионима ради јако много црквених центара. Постоји изванредан центар „Мат-еринство“ у Ивановској области. Има центара у Краснојарској покрајини, у Вологодској области. У Москви има свештеника као што су Максим Обухов и отац Димитрије Смирнов. Сви они обављају колосалан посао. Сећам се изванредних плаката који су били окачени по читавом метроу пре десетак година: „Абортус је озакоњено убиство деце.“ На њему је била приказана раскомадана беба. Лично сам видео како су жене гледале овај плакат и плакале. Видело се да је успео да допре до њихових срца. Можда је због тога Москва данас на последњем месту у земљи по броју абортуса на једну жену и на број рођења. А до краја 1980-их година, почевши од 1920. године Москва је као главни град, као „најпросвећенија“, „најнапреднија“ под знацима навода, заузимала прво место по абортусима. И без обзира на то, у свести Московљана је дошло до помака – мислим да се то десило захваљујући раду подвижника о којима сам говорио.

Митрополит Иларион: Ја нисам присталица агесивне рекламне делатности и сматрам да су у наше време много делотворније методе убеђивања. Поменули сте оца Димитрија Смирнова. Сећам се како је на једном од сусрета посвећених управо овом проблему, рекао: „Код мене је демографски проблем решен. Наталитет је код нас као у Бангладешу.“ Наравно, то може да изгледа као шала, али је стварност. У размерама бар једне црквене заједнице у потпуности се може остварити таква промена у људској свести, која омогућава повратак за човека природном доживљају породице као извора среће, а деце као благослова Божијег. У суштини, овај доживљај је сад изгубљен. Кад многи савремени људи размишљају да ли да узимају децу (не волим овај израз – „узимати децу“, као да се ради о томе да човек узме пса или мачку), пре свега замишљају мате-ријалне проблеме који су с тим повезани. Не размишљају о томе да деца доносе срећу, да се у знатној мери смисао нашег земаљског живота састоји у томе да се овај живот пренесе другима, да наш живот живи у нашим потомцима.

А.Уљјанов: Владико, ја сам отац неколико деце и знам каква је то радост – кад човек нема једно или двоје деце. Кад има и најстаријег сина, и средњег, знам како је то кад један другом помажу, како се заједнички веселе, како се свађају, како решавају своје проблеме. Посматрајући познанике и пријатеље који имају више деце приметио сам да се условно могу поделити на три групе. Прва група су свештеносужитељи, односно гавну улогу овде игра религиозни фактор; друга група су предузимачи, односно људи који свом потомству могу да обезбеде достојну будућност и рађају много деце. Трећа група су радници из сектора за информационе технологије, односно, по правилу они очеви који примајући не претерано високу плату могу да мењају свој график радног времена и да много времена проводе с породицом. (Иако, наравно, треба рећи да су већином моји другови с више деце у свим групама – верујући људи.) На моју велику жалост, ван ове три групе нисам видео људе с више деце у својој средини. Можда и државна политика треба да учини нешто у овом правцу?

Митрополит Иларион: Држава може да учини јако много да помогне породици и мате-ринству. То се тиче и мате-ријалне помоћи. То се односи и на промену људске свести у том смислу да лик мајке буде позитиван лик, да се мате-ринство доживљава као нешто што заслужује апсолутну и свестрану подршку, да рађање деце постане приоритет. Говоримо о модернизацији, о новим технологијама – али коме ће бити потребне ове нове технологије ако не буде имао ко да их користи? У државним размерама демографска политика треба да постане апсолутни приоритет. Враћајући се моралној компоненти ове трагичне појаве о којој говоримо желим да истакнем да је за мајке врло важан рад на објашњавању, укључујући и рад који Ви обављате, који обављамо ми у Цркви. Циљ овог рада је да се помогне жени да схвати да плод који се појавио у њеној утроби није просто неки део ткива који се може исећи, као што се одсече слепо цревно, већ стварно живо биће. И ова „недеља тишине“ многим мајкама помаже да постану свесне тога и да одустану од абортуса. Мате-рински инстинкт је урођени инстинкт код жена. За жену је природно да тежи ка рађању деце, ка преношењу живота. Кад је Бог стварао прве људе Он је жени дао име Ева, односно живот. Преношење живота је у суштини главна мисија жене. Данас различите идеологеме, које се убацују у свест људи кроз средства за масовно информисање и кроз систем образовања, у суштини лишавају жену овог природног доживљаја детета као блага и среће. Жени се говори да у правима треба да се изједначи с мушкарцем, да треба да оствари професионални успех, мате-ријално благостање, да се срећа састоји у томе. Због тога многе жене одлажу рађање деце и одлучују се на абортус објашњавајући то тиме да нису спремне а рађају децу зато што немају стан, зато што им је плата мала. Кад се стекну све околности, кажу, планираћемо и дете. Још једна синтагма која у мени изазива потпуно противљење јесте „планирање породице“. Овде је врло тешко нешто испланирати, зато што се врло често испоставља да жене које су извршиле абортус више не могу да роде дете касније – кад „испланирају“ да то учине. И тада почињу да траже неке вештачке методе и алтернативне путеве да зачну дете. Врло често се показује да је то животна трагедија. Веома је важно да жене, младе девојке, које размишљају о томе да ли да изврше или да не изврше абортус имају у виду све ове последице. А за то је потребно да им се то објасни. Желео бих да поменем дискусију коју сам водио на једном од наших универзитета и у којој су учествовали млади људи, углавном девојке. Говорили смо управо о абортусима и изражавана су најразличитија гледишта. У принципу, дисусија је била прилично бучна док нисам рекао: „Хајде да размислимо о томе да сви ми, који се налазимо у овој слушаоници, седимо овде и живимо у принципу само због тога што наше маме нису извршиле абортус.“ Наступила је потпуна тишина. Вероватно је свако почео да размишља о себи, о својој мајци, о својој судбини и о свом потомству. Треба да објашњавамо људима ове једноставне истине. Треба заједно да радимо на томе да људима вратимо породичну срећу, како би се жалосна демографска тенденција у нашој земљи радикално променила у супротном правцу.

_____ Абортус је – мушки грех_____ Разговор са свештеником Кирилом Ивановим, духовником медицинско-просветитељског центра „Живот“ и кардиологом Повратак традиционалним породичним вредностима... И сама ова формулација могла би данас да изазове протест код многих од нас, па чак и код оних који себе сматрају верујућима. Међутим, управо је тако дефинисало своју делатност петроградско одељење медицинско-просветитељског центра „Живот“, које већ пет година делује при Новодевичком манастиру Васкрсења Христовог. Центар се бави просветитељском делатношћу и помаже женама које се налазе у кризној ситуацији или, конкретније и суровије речено, које се двоуме по питању абортуса. Сваке прве недеље у месецу, у Казањској цркви Новодевичког манастира служи се молебан пред иконом светих Витлејемских младенаца. Присутни на овом молебану моле се за спасење зачете и већ рођене деце, за срећно разрешење од бременитости, за опроштај греха абортуса. О томе, како се може помоћи деци да преживе, а њиховим мајкама да се уздрже од греха, разговарамо с духовником центра „Живот“, иначе кардиологом, свештеником Кирилом Ивановим.

_____ - Оче Кирило, на сајту вашег Центра читала сам да, према анкетама, 85% жена које се спремају да насилно прекину трудноћу није свесно да се у њима налази живо дете, које оне осуђују на страшну смрт. Сматрате ли да су ове жене биле искрене? - Ако узмемо у обзир она сазнања која нам пружа медицина и ултразвучни снимци којима се прати развој детета, могли бисмо да кажемо да је већина жена које су се одлучиле на абортус потпуно свесна онога што чини. Жена, међутим, неће да размишља, нити да говори о томе, она хоће да буде роб такозваног јавног мнења. Јавно мнење је, опет, овакво: жена мора сама да одабере, јер је ембрион – део њеног тела. Жена се хвата за ове речи као за сламку и, у суштини, бежи од решавања овог проблема.

_____ - Како Ваши сарадници, који раде у саветовалиштима за жене, воде разговор са таквим женама? - Као прво, ми не стављамо акценат на религиозне теме: на веру и грех. Наиме, оцрквењене жене ће се веома ретко одлучити на абортус, мада се, нажалост, и то догађа. У већини случајева, међутим, имамо посла са људима који су далеко од Бога и од Цркве, и зато о вери говоримо тек на крају, уколико се код жене појави какво-такво интересовање за духовна питања. Ми чак не наглашавамо ни чињеницу да је дете у њеној утроби живо, јер на ту мисао наводимо саму жену.Обично почињемо од тога што покушавамо да дознамо какав је проблем те жене јер, са нашег становишта, ниједна жена се, уколико живи у повољним условима, неће одлучити на абортус. Она се одлучује на абортус када се испостави да у некој кризној ситуацији нема подршку, а посебно – подршку мушкарца. Данас се, нажалост, мушкарци често понашају као жене и зато жене морају да поступају на „мушки“ начин, посебно уколико, у датом случају, мушкарац каже: „Ето, на теби је да одлучиш...“ У таквим случајевима требало би да одлучује глава породице, а то је муж. После речи „одлучи сама“, жена на себе преузима мушку улогу и све што се с њом даље догађа – догађа јој се због мушкарчеве кривице. Због тога је абортус - мушки грех. На тај начин, ми се превасходно трудимо да дознамо какав је то проблем који мучи жену, а онда покушавамо да јој помогнемо да тај проблем и реши. Нудимо јој правну, психолошку, социјалну, па чак, ако је потребно, и мате-ријалну помоћ. Наше искуство показује да није потребно да жени говоримо много китњастих речи о греху или о животу који се зачео у њој - довољно је да јој упутимо топлу реч подршке - да јој обећамо да неће остати сама и да ћемо је, уколико јој буду потребне пелене, одећа за дете или нека озбиљна помоћ, ми подржати. Пре две године разговарао сам са једном 18-годишњом девојком. Она се посвађала са својим момком и спремала се за абортус. Она се, заправо, припремала да абортира у сваком случају, а онда је, поврх свега, момак дошао кући, направио „лом“ и начинио штету процењену на 24000 рубаља - разбио је прозоре, демолирао намештај... Ја сам јој одмах рекао: „Можда бисмо ми могли да вам надокнадимо мате-ријалну штету? Ми смо спремни на то, али уз услов да задржите дете!“ Она је на то поштено одговорила: „Не, ми не оскудевамо, снаћи ћемо се!“ Нека друга, на њеном месту, можда се не би одрекла новца, посебно што је у питању била значајна сума. Није нам се више обраћала ни за какву помоћ и задржала је дете, иако ју је мајка грдила и говорила: „Што ти је то требало? И што се попови мешају у наш живот? Иди и абортирај... Девојка је родила то детенце, и сада је то за њену мајку - најмилије биће на свету.

_____ - Оче, недавно сам прочитала књижицу грчког архимандрита Николаоса Аркаса, посвећену проблему рађања деце. Тамо се, између осталог, каже да смртни грех није само абортус, него и контрацепција у браку. Како Ви гледате на овај проблем? - Овај проблем би се могао рашчланити на два дела. Као прво, када се супружници штите, они се не штите од бременитости (трудноће), него од Бога, јер је бременитост (трудноћа) - резултат Божијег стваралачког деловања. О томе сведоче украси које можете да видите на нашој икони светог Давида Гареџинског, која се налази у Казањском храму. Преподобни Давид Гареџински је један од оснивача грузијског монаштва, а живео је у IV веку и био ученик Јована Зедазнијског. Њему је дата посебна благодат - да помаже код неплодности и, уопштено, у случајевима женских проблема и трудноће. Много неплодних парова обраћа нам се с питањем да ли би за разрешење неплодности могли да се моле Витлејемским младенцима. У почетку смо тако и чинили, а онда смо од иконописаца, који су нам живописали икону Витлејемских младенаца, затражили да нам живопишу и икону преподобног Давида. Током три године, колико служимо молебан Давиду Гареџинском, догодило се да је већ десет-дванаест парова, од којих су понеки били и са дијагнозом „неплодност“, зачело децу. То сведочи о чињеници да супружницима децу даје Господ. И зато, када се супружници штите, они као да говоре Богу: „Господе, ми боље од Тебе знамо да ли су нам сада потребна деца или нису, и зато ћемо сада живети за своје задовољство, наслађиваћемо се радостима супружничке присности. Кад нам буду потребна деца, ми ћемо Те позвати, а сада остани пред вратима“. Због тога, наравно, благодат напушта такву породицу. Било да је то смртни грех или не - супружници дословно Богу кажу „одлази“. Као друго, ако се удаљимо од духовне стране овог проблема, остаје питање начина на који се супружници штите. Уколико је реч о механичкој заштити, онда то и није тако страшно као што су хормонска контрацептивна средства. Уколико жена узима хормонска контрацептивна средства, онда она, као прво, чини грех самоуб-иства. На консултацијама се не говори о томе, али сваки гинеколог зна да свако хормонско контрацептивно средство има многа пропратна дејства. На Западу је одржано неколико судских процеса повезаних с тим што су хормонална контрацептивна средства изазвала неке компликације, а посебно тешка оштећења јетре и тромбоемболију, која је завршила смрћу. Осим тога, постоје и подаци да жене, које узимају хормонална контрацептивна средства, наносе штету здрављу своје будуће деце. Код такве деце се много чешће сусрећу хромозомске аномалије, а посебно Даунов синдром. Поред тога, хормонска контрацептивна средства су у читавом низу случајева показала да имају абортивно дејство. О овом питању разговарао сам са специјалистима, а један од њих учествовао је у писању књиге „У чекаоници женског саветовалишта. Питања и одговори, коментари свештеника“. Писци ове књиге су двојица гинеколога и моја маленкост. У њој се налази и поглавље о хормоналним контрацептивним средствима; ту се износи да механизам њиховог деловања није до краја проучен и да се, и у случају њиховог узимања, у јајнику може видети фоликул који се нормално развија. Јајна ћелија нормално сазрева, у читавом низу случајева наступа овулација, односно, излазак те јајне ћелије, а понекад и - зачеће. Осим што непосредно делују на јајнике, хормони мењају и особине зида мате--рице, тако да она постаје неспособна за имплантацију, ембрион не може да се укорени у њој. Због тога зачето детенце бива избачено убрзо после зачећа, а жена чак и не зна да је извршила микроабортус. Због тога се за жену, која узима хормонска контрацептивна средства током годину дана, са великом вероватноћом може рећи да је убила бар једно своје дете. Постоји још читав низ других средстава - на пример, унутармате-рична спирала. На позадини унутарма-теричне спирале не долази до заштите од зачећа, него од трудноће. Спирала изазива избацивање ембриона, она спречава да се он укорени у зид мате-рице. Описани су чак и случајеви изношења трудноће уз коришћење унутармат-еричне спирале. Мени је сам Борис Николајевич Новиков, главни петроградски гинеколог-акушер, говорио о случају када су га позвали на консултације приликом једног порођаја. Најпре није могао да схвати шта је то руком напипао. Утврђено је да се код детета, током порођаја, у костима главе нашла спирала. Дете се тако и родило, са том спиралом коју су, хвала Богу, касније извадили, и дете је остало живо.

_____ - Оче Кирило, какав став према Вашој делатности имају други лекари? Они, сигурно, прихватају абортус као нешто сасвим уобичајено... - Када се упознамо са њима, они прихватају наш предлог - можда нису одушевљени, али нас бар подржавају. Ми не осуђујемо лекаре и не говоримо да су сви они убице. Разговор са њима водимо на други начин: „Ми разумемо да ви нисте присталица абортуса, и да томе приступате тек у крајњем случају, када не успете да наговорите жену да одустане од тога. И ви и ми имамо исти циљ: ми желимо да наше жене рађају здраву децу. Из тог разлога желимо да сарађујемо са вама. Ви женама говорите о штетности абортуса, али не можете да им понудите стварну помоћ, уколико се налазе у кризној ситуацији. Ми покушавамо да решимо женин проблем и да јој понудимо конкретну помоћ“. Када се упознају са нашим гледиштем, лекари нас, као по правилу, подрже, зато што то није осуђивање, него допуна и подршка њиховој делатности.

_____ - Шта Ви мислите, оче Кирило, како би се у наше време жени могла вратити њена традиционална свест, жеља да рађа децу, без обзира на сва остала интересовања? - Као прво, требало би да мушкарци промене свој однос према животу и према жени. Да се понашају као мушкарци и да буду ослонац за жену. Сећате ли се почетка нашег разговора? Муж каже: „Одлучи сама. Ти ћеш га родити, а ти ћеш га и одгајати“. Жена схвата да остаје без ослонца и да муж у сваком тренутку може да јој каже: „Знаш, драга, сама си тако одлучила!“ Ако се тако догодило већ са првим дететом, хоће ли жена пожелети да и по други пут зат-рудни? Чак и ако нису верујући, мушкарци би једноставно морали да одбаце пиће и да почну да раде. У том случају, жена неће морати да гради каријеру, него ће моћи да буде са децом. Жена може с тим да се сагласи или да се не сагласи, али њена природа почиње да се изопачује када она почне да ради. Жена је предодређена за нешто друго - да даје живот. Она би морала да се помири са тим да има другу функцију. У противном, прекратиће се живот на земљи уколико мушкарци постану жене и ако буду покушавали да буду бременити и ако жене, са своје стране, постану мушкарци и посвете се стварању каријере. Потребне су, наравно, и законске мере. Као прво, неопходно је да се абортуси забране, и то је оно што се налази на површини. Сви ти повици о криминалним абортусима немају никакву основу. Постоје истраживања спроведена у вези с тим питањем, и она показују да проценат криминалних абортуса неће у том случају значајно порасти. Чак и ако се они процентуално увећају, смртност жена неће се повећати него ће се, напротив, умањити - као прво, зато што се као један од главних узрока женске смртности појављују абортуси сами по себи, легални; као друго, нелегалне абортусе ће вршити исти они гинеколози који врше и легалне, и користиће оне исте антибиотике који су свима приступачни. За нелегалне абортусе везивао се висок проценат смртности у оно време, када није било антибиотика.